Čula sam glasove oko sebe i polako otvarala oči. Nisam previše osjećala bol na prsima i malo sam vidjela mutno oko sebe, a kad mi se pogled stabiliziralo ugledala sam roditelje kako gledaju u mene. Mama je imala sretan izraz lica i suze su joj klizile dok je tata neprestane ljubio moju ruku, te moje čelo.

„Hej...“ –pozdravila sam ih.
„Hej, malena...“ –mama me nježno podragala po kosi, utisnula topli poljubac na čelo.
„Kako si mi?“ –upitao me tata.
„Umorno...“ –polako sam se nasmiješila.
„Sada je sve u redu, Faith. Sada si sigurna!“ –tata je nastavio svojim ozbiljnim, ali nježnim glasom.
„Riven?“ –upitala sam ih.
„Odmara se u hotelu. Nije se odvajao od tebe dok se mi nismo pojavili!“ –odgovorila mi je mama.
„Daisy i Clay?“ –okrenula sam se prema tati.
„Oni čekaju ispred sobe. Hoćeš da im kažem da uđu?“
„Može.“
„Tamara, dođi sa mnom. Pustimo malo djecu da razgovaraju!“ –tata mi je namignuo.

Mama je klimnula glavom i poljubila me, ponovno, u čelo. Izgleda da se nije više htjela odvajati od mene, a izraz lica joj je izgledao kao da bi se mogla rasplakati svakog trena. Izgledala je premoreno. Vjerojatno se nije naspavala ovih dana kad sam nestala. Okrenula sam glavu prema prozoru i promatrala grane stabla kako se polako ljuljuškaju. Vani je bilo predivno, sunčano i vedro nebo, pa je sunce osvjetljavalo moju bolničku sobu. Nasmiješila sam se. Obožavala sam lijepo vrijeme, pogotovo sada kad je sve bilo gotovo. Čula sam kako se vrata otvaraju, pa sam se okrenula prema njima i ugledala Clay i Daisy kako nasmiješeno dolaze prema meni.

„Hej!“ –dočekala sam ih nasmiješeno.
„Zabrinula si nas!“ –rekao je Clay.
„Zašto?“ –upitala sam.
„Kad nas je policija pronašla, javili su nam i da si u bolnici. Već smo mislili da si poginula!“
„I mislite da ćete me se tako lako riješiti?“
„Iskreno... da!“ –namignula mi je Daisy.
„Oh, ma i ja volim vas, znate! Jako ste mi dragi!“ –uzvratila sam.
„Znamo!“ –pokazala mi je jezik. „Nego... što se dogodilo da te pogodio? Čuli smo i da ga je Riven ubio!“
„Ne znam što se dogodilo.“ –odmahnula sam glavom. „Sve se odvijalo tako brzo! Osjetila sam bol, pala sam na pod... Ne znam što se događalo oko mene!“
„Nemoj se forsirati da se sjetiš.“ –rekao je Clay. „Odmori se!“
„Mi ćemo te pustiti da se odmoriš, pa se vratimo kasnije, dobro?“ –pogledala me Daisy svojim predivnim osmijehom.
„Ma odmorna sam ja. Ne morate otići!“ –nastavila sam.
„Vidimo koliko si umorna, Faith. Nemoj se previše forsirati. Radije se odmaraj, pa ćeš kasnije uživati!“ –nadodao je Clay.

Odmahnula sam glavom i nasmiješila im se, a oni su me pozdravili, te izašli iz sobe. Prislonila sam glavu na jastuk i okrenula se prema prozoru pošto sam htjela promatrati predivno vrijeme. Znala sam da ću nekoliko dana provesti u bolnici kako bi doktori bili sigurni da sam dobro, ali ja sam htjela istog trena izaći i malo uživati.

Imali su pravo. Ma koliko god se ja ne osjećala umorno, bila sam jer su mi se oči polako zaklapale. Valjda sam bila premorena zbog svega što mi se dogodilo u proteklih mjesec dana, pa sam duboko uzdahnula i zatvorila oči.

Probudio me udarac, pa sam se tregnula iz sna i naglo okrenula prema vratima. Iznenadila sam se. nedaleko od mene se nalazila Ashley. Pitala sam se što ona radi ondje?

„Hej, Faith.“ –rekla mi je. „Čovječe, nemaš pojma kako sam sretna što sam čula da si dobro!“
„Drago mi je.“ –nastavila sam ja. „Što radiš ovdje?“
„Ja... Došla sam te vidjeti!“
„Oh... lijepo...“
„Kako si?“ –sjela je kraj mene.
„Bolje.“ –odgovorila sam joj.
„Sigurno se užasno osjećaš!“
„Ne osjećam se baš najbolje, ali dobro sam.“
„Sigurno je bilo užasno biti s nekim poput Rivena toliko dugo!“
„Molim?“ –zbunjeno sam pogledala u nju.
„Riven je takav debil!“
„Molim?!“
„Ali na svu sreću si sada udaljena od njega!“
„Kako se usuđuješ govoriti ružne stvari o njemu?! Niti ga ne poznaješ?!“ –proderala sam se ljutito.
„Faith...“ –pogledala me začuđeno. „Ti si uvijek govorila svašta o njemu!“
„Da, prije nego sam ga upoznala, budalo! Neću dopustiti da pričaš ružne o njemu jer on to ne zaslužuje, jasno?! Čovjek je koji mi je spasio život, k vragu!“
„Smiri se!“
„Ma odlazi! Ne želim više čuti o tebi niti o onom glupom društvu!“

Zbunjeno me pogledala, a ja sam bijesno okrenula glavu prema prozoru. Osjećala sam njene poglede i dalje na sebi, a onda sam vidjela, krajičkom oka, kako se udaljuje od mene i izlazi iz sobe. Znala sam da je bijesna pošto je udarila vratima, ali bila sam bijesnija od nje nakon što mi je rekla onakve stvari o Rivenu. Neću nikome dopuštati da ga povrijedi. Ne nakon što mi je toliko stalo do njega.

Čula sam kako se vrata otvaraju, pa sam se ponovno okrenula prema njima i ugledala Rivena. Osmijeh mi se pojavio na licu, pa sam se otkrila i sjela na krevet.

„Je li to upravo Ashley ljutito otišla?“ –upitao me zbunjeno.
„Recimo da sam je naučila neke stvari.“ –slegnula sam ramenima.
„Kako si?“
„Bolje, zahvaljujući tebi.“
„Jako mi je drago zbog toga.“ –približio mi se i podragao po licu, te se zaustavio igrati s mojom kosom. „Uplašila si me!“
„Žao mi je!“ –uzdahnula sam. „Nisam htjela!“
„Mislio sam da sam te izgubio.“
„Nisi.“
„Drago mi je zbog toga!“
„Meni je drago što si još ovdje!“ –nasmiješila sam se.
„A morao sam vidjeti hoću li te i dalje morat trpiti po školi ili ne.“ –rekao mi je.

Uozbiljila sam se i bijesno ga pogledala. Odmahnula sam glavom, te ga ljutito odgurnula od sebe.

„Šalio sam se!“ –počeo se smijati.
„Znam.“ –uzvratila sam osmijehom.
„Znaš, Faith...“ –podragao me po licu. „Stalo mi je do tebe više nego što sam zamišljao!“
„Lijepo za čuti.“ –porumenila sam. „Jer i meni je stalo do tebe!“

Nasmiješio mi se, te me nježno pogledao, a onda prislonio usne na moje. Obgrlila sam ga rukama. Osjećala sam se odlično u onom trenutku i tek u tada sam znala da je sve kako treba, da sam napokon slobodna od svega.

Trgnula sam se iz sna pošto sam sanjala kako nas ganjaju. Podignula sam glavu s jastuka i pogledala oko sebe, te sam odahnula kad sam shvatila da sam dobro i da se nitko opasan ne nalazi oko mene. Umirila sam polako srce koje je neprestano udaralo poput bubnjeva. Okrenula sam glavu prema prozorima. Već je mrak pao što je značilo da sam puno spavala, a osjećala sam se odlično jer sam se naspavala i jer sam napokon bila dobro.

Spustila sam pogled prema podu. S moje lijeve strane kreveta ležao je Riven. Spavao je tako mirno, tako spokojno. Nasmiješila sam se odmah, pa sam se nagnula na krevet i gledala ga. Napokon sam ga mirno mogla promatrati. Bio je tako neodoljivo sladak, a zbog njega je moje srce tako ubrzano kucalo. Znala sam da mi je, u tako kratko vremena, bilo stalo do njega. Možda nije trebalo, ali bilo je više nego što sam zamišljala. Iznenada sam primjetila kako me promatra. Gledala sam kako njegove predivne oči svijetlucaju u mraku i promatraju me. Srce mi je ubrzano kucalo i nisam mogla izgovoriti niti jednu riječ, ali nisam htjela odmaknuti pogled s njega. Htjela sam ga i dalje gledala sada kad je i on mene promatrao.

„Vidim da si naspavana.“ –nasmiješio mi se.
„Da.“ –rekla sam tiho. „Napokon!“
„Drago mi je.“
„Ti? Odmoran si?“
„Jesam.“
„I? Hoćeš li mi objasniti otkud ti kreditna kartica?“
„Naviknuo sam se nositi je u patiku.“
„Zašto?“
„Kad sam živio s mamom, bio sam naviknut tući se uokolo, pa bi mi uvijek novac pao iz džepova i nestao. Zbog toga sam odlučio uvijek nositi kreditnu karticu!“
„Zašto si se tukao?“
„Dobro pitanje, ali mama me poslala kod tate jer sam stalno radio sranja po gradu!“
„A ja sam mislila da si inače dobar dečko!“
„Kako ja znam – voliš zločeste dečke!“
„David je bio pogreška, Riven!“ –uzdahnula sam i ljutito pogledala prema stropu.
„Ne moraš se meni opravdavati!“ –rekao mi je mirno.
„Ma budalo...“ –uzdahnula sam.
„Nisi valjda sad ljuta.“ –podignuo se sa poda i pogledao me ozbiljno.

Odmahnula sam glavom i nastavila gledati strop. Bila sam ljuta, ali nisam htjela da to on zna. Ne znam zašto sam se njemu morala opravdavati, ali imala sam osjećaj da mu moram ono reći. I sama sam znala kolika je David bila pogreška, koliko je cijelo ono ponašanje u školi bilo pogrešno, ali nisam se htjela vraćati na onu temu. Uzdahnula sam. Uhvatio me trenutak melankonije. Mama i tata su mi užasno nedostajali. Znala sam koliko su bili zabrinuti za mene, koliko su me tražili, a ja nisam mogla učiniti ništa kako bi se oni osjećali bolje, a niti ja.

„Dobro si?“ –upitao me Riven.

Okrenula sam se prema njemu, te sjela na krevet. Sjedio je na stolici i gledao u mene, a ja u njega.

„Kad će sve ovo biti gotovo, Riven?“ –uzvratila sam.
„Ne znam, Faith.“ –slegnuo je ramenima. „Ali obećajem ti da ćemo se izvući nekako!“
„Sigurno?“
„Bio sam ti obećao i da ćemo izaći iz onog zatvora, jelda?“
„Jesi.“

„Onda se nemoj brinuti. Vidjet ćeš da će sve biti u redu!“
Klimnula sam glavu. Vjerovala sam mu iako nisam znala da li bi trebala pošto sam imala osjećaj da više ništa neće biti u redu. Odavno smo trebali biti na sigurnom, ali nismo. Osjećam da smo još u opasnosti i znala sam da nas i dalje prate, da su negdje u okolici onog motela.
Primijetila sam osmijeh na njegovom licu, a nasmiješila sam se i ja njemu, no nisam mogla maknuti pogled s njegovih usana. Privlačile su me tako snažno da sam se dignula sa kreveta i približila mu se. Zbunjeno me promatrao, a ja sam prislonila svoju ruku na njegovo lice. Nesigurno je odmaknuo glavu u nazad, a ja sam se približila njegovim usnama i poljubila ih nadajući se da me neće odbiti. Uzvratio mi je poljubac i obgrlio rukama oko struka.

Raširila sam noge i sjela na njega. Bio mi je užasno privlačan u onom trenutku i uživala sam u njegovim poljupcima i zagrljajima. Osjećala sam se odlično i kao da nešto vrijedim u ovom životu. Osjećala sam se kao nikada nisam bila loša osoba. Podignuo me sa stolice i stavio na krevet.

Nježno me ljubio po vratu dok je rukom ulazio ispod moje majice. Zadrhtala sam u onom trenutku jer sam obožavala onaj osjećaj koji mi je prolazio tijelom. Nisam htjela da prestane. Osjećala sam samo užitak i dok mi je polako skidao odjeću i bacao ju sa strane. Dirala sam njegovo dobro formirano tijelo dok me on promatrao duboko u oči. Polako je ušao u mene svojim udom zbog čega sam trznula. Bila sam djevica, pa me zbog toga boljelo više nego je trebalo, ali odlučila sam se ne zabrinuti time.

Utisnuo mi je poljubac na usne. Uzvratila sam mu dok sam noktima prolazila po njegovim leđima. Ubrzao je ritam, a osjećaj koji mi je prolazio tijelom je bio fenomenalan. Naravno, nikad ne viđen prije. Poljubio me u vrat, pa po grudima dok je svojim udom išao gore – dolje u meni, a ja sam zbog toga ispuštala krikove koji su odjekivali prostorijom. Ruke je prislonio na mojim bokovima ubrzavajući sve više i više. Sigurno je osjećao da trzam jer jesam. Mrdala sam bokovima koliko sam bila uzbuđena.

Osjetila sam da bih svakog trena mogla doživjeti orgazam, pa je izvadio svoj ud iz mene. Rukom je prošao preko klitorisa dok sam ja trzala sve više i više, te vrištala od uzbuđena. Osjetila sam da sam se ukočila dok je on ubrzavao svojim prstima, a zatim sam duboko uzdahnula i zaklopila oči umirivši tijelo.

Oči su mi se polako zaklapale, ali nisam htjela buditi Rivena pošto je tako neodoljivo spavao. Na svu sreću, svaki put kad bi pomislila da bi mogla zaspati, popila bi energetsko piće koje bi me držalo budnom. Iznenada sam ugledala svijetlost iza sebe i čula sirenu policajca. Uzdahnula sam. Znala sam da se moram zaustaviti, a možda je to bilo i najbolje za sve nas. Mislila sam kako smo sada sigurni, kako će sada sve biti u redu i da nam nitko neće ništa učiniti. Znala sam da je našem strahu napokon došao kraj i da nam nitko više neće nauditi.

„Što se događa?“ –pogledao me pospano Riven.
„Murja.“ –odgovorila sam.

Pogledao je iza sebe i uzdahnuo, te se polako namjestio na sjedalo. Oboje smo primjetili kako policajac ide prema nama i krajičkom oka smo se pogledali. Ni sami nismo znali što bi se moglo dogiti. Bila sam pomalo zabrinuta iako sam znala da nema potrebe. Spustila sam prozor i okrenula se prema policajcu koji je lampom svijetlio u nas. Oboje smo zatvorili oči. Svijetlost nam je užasno smetala, a onda ju je on spustio dolje i pogledao ozbiljno u nas. Bio je stariji muškarac, srednje dobi i ozbiljnog izraza lica. Promatrao nas je svojim tamnim očima i pomalo živčano mrdao usne i tako mrdajući svoje guste crne brkove.

„Dobra večer, gospodine!“ –uzvratila sam osmijehom.
„Dobra večer, gospođice.“ –rekao mi je ozbiljnim tonom glasa. „Rekli su mi da se dogodila prijetnja u ljekarni u malenom gradiću. Opis automobila zvući kao da se to radilo o vama!“
„Sigurno postoji pogreška. Vozimo se već dovoljno dugo i nismo se zaustavljali nigdje.“ –pogledao ga je Riven.
„Molim vaše osobne iskaznice i vozačku!“
„Žao mi je, ali...“ –uzdahnula sam. „Vidite... Ja sam Faith Hasan i...“
„Što?“ –začušeno je pogledao u mene. „Faith Hasan?“

Klimnula sam glavom, a onda je pogledao u Rivena, pa u Daisy i Claya koji su i dalje mirno spavali. Bila sam zbunjena i začuđena kako su mogli biti tako mirni nakon što smo se zaustavili što je još policajac razgovarao s nama.

„Ti si Jonatanova nestala kćerka?“ –upitao me.
„Jesam, a ovo su osobe koje su nestale otprilike kad i ja.“ –odgovorila sam. „Ubijena je još jedna osoba!“
„Molim?“
„Ne možemo vam sada objasniti, ali...“

Iznenada smo začuli prasak. Poskočila sam od straha i ugledala kako policajac pada prema podu. Naglo sam se okrenula iza sebe. Daisy i Clay su pospano gledali oko sebe. Ugledala sam nekoliko ljudi nedaleko od policijskog automobila. Pronašli su nas? Jesu li to bili oni?

„Makni se, Faith!“ –rekao mi je živčano Riven.

Podignula sam se sa svoga sjedala i na brzinu prebacila na njegovo kad je on poskočio na vozačevo. Upalio je motor i stao na papučicu gasa. Pucali su u nas. Srce mi je ubrzano kucalo. Kako je moguće da su nas mogli pronaći? Kako nakon skoro jednog dana biježanja? Okretala sam se iza sebe. Vidjela sam da idu za nama automobilom. Bila sam prestravljena. Mrzila sam onaj osjećaj koji mi nije prolazio tijelom. Danima sam ga osjetila, a onda sam bila tako sretna kad smo uspjeli pobjeći. Sada se ponovno vratio. Kako je to bilo moguće? Kako su nas u samo tako malo vremena mogli pronaći?

„Vozi brže, Riven!“ –uzvratio je Clay.
„Za petama su nam!“ –Daisy se okretala iza sebe.
„Riven...“ –uplakanih očiju sam se okrenula prema njemu.
„Ne znam što ćemo, ok?“ –odmahnuo je bijesno glavom. „Ne mogu sam razmišljati!“
„Samo vozi brže!“ –Clay ga je tapkao po ramenu.
„Ne mogu!“ –viknuo je. „Ne mogu brže od ovoga!“
„Skreni na ovu poljanu!“ –Daisy mu je prstom pokazala na desnu stranu.

Ugledala sam ogromnu poljanu, ali trebalo je dosta poskočiti automobilom. Bilo je nemoguće pošto se nalazila jako nisko da bi ovaj automobil to mogao preživjeti. Mislila sam da će to Riven shvatiti, ali nažalost nije. Okrenuo je volan i požurio prema poljani. Zatvorila sam oči dok mi je srce ubrzano kucalo. Znala sam da smo bili gotovi ako skočimo. Iznenada sam čula trasak. Otvorila sam polako oči i dalje smo se vozili. Šokirano sam se okrenula prema njemu, a onda mi se izaz lica postao bijesan. Bila sam tako bijesna na njega jer uopće nije razmišljao da bismo mogli izgubiti život na takav način.

„Riven...“ –uzvratila sam.
„Molim?“ –upitao me živčano.
„Posjeti me da te ubijem kasnije!“
„Zašto?“
„Mogao si nas ubiti!“
„Mogao sam, ali nisam!“
„Pa razmišljaš li ti uopće?“
„Faith, nije vrijeme za prepiranje!“ –prekinula me Daisy. „Da to nije učinio uhvatili bi nas, a ovako smo u prednosti!“

Okrenula sam se i ugledala nekoliko automobila na autocesti. Pitala sam se kako to da nas nisu pratili, ali očito su bili pametniji od nas i bilo im je stalo do života. Uzdahnula sam i nagnula na sjedalo, te pogledala oko sebe. Sve je bilo užasno mračno. Bojala sam se mraka pogotovo u ovakvim trenutcima. Odjednom se Riven zaustavio. Okrenula sam se prema njemu i zbunjeno ga pogledala dok je on pokušavao upaliti motor.

„Nemoj mi to reći, molim te...“ –uzdahnula sam.
„Onda neću!“ –uzdahnuo je i on, te ljutito udario rukama od volan.
„Moramo piješke, ha?“ –Clay je otvorio vrata automobila.
„Nemoguće...“ –čula sam tužni Daisyn glas.
„Zašto sve meni?!“ –odmahnula sam glavom i također otvorila vrata.
„Što ćemo sada?“ –upitao je Riven, te se nagnuo na lim.
„Moramo se odvojiti.“ –rekao je ozbiljno Clay.
„Što?“ –začudila sam se. „Poludio si ili?“
„Tako će biti manja mogučnost da nas uhvate.“ –nastavio je.
„Slažem se s tobom.“ –pogledala ga je Daisy.
„Sigurno?“ –uzvratio je Riven.
„Hej!“ –viknula sam. „Pa, dobro, jeste li vi normalni?!“
„Ti ideš s Faith?“ –Clay je pogledao u Rivena, a ovaj je klimnuo glavom.
„Sluša li mene netko?“ –spustila sam pogled i duboko uzdahnula.
„Sretno, društvo.“ –čula sam Daisyn glas.

Riven me povukao sa sobom. Znala sam da je to užasno glupa i suluda ideja. To su uvijek radili u onim glupim horor filmovima gdje bi onda nastradali. Oduvijek sam mislila koliko su ti ljudi glupi jer se ne drže zajedno, a upravo smo mi to činili.