Oči su mi se polako zaklapale, ali nisam htjela buditi Rivena pošto je tako neodoljivo spavao. Na svu sreću, svaki put kad bi pomislila da bi mogla zaspati, popila bi energetsko piće koje bi me držalo budnom. Iznenada sam ugledala svijetlost iza sebe i čula sirenu policajca. Uzdahnula sam. Znala sam da se moram zaustaviti, a možda je to bilo i najbolje za sve nas. Mislila sam kako smo sada sigurni, kako će sada sve biti u redu i da nam nitko neće ništa učiniti. Znala sam da je našem strahu napokon došao kraj i da nam nitko više neće nauditi.
„Što se događa?“ –pogledao me pospano Riven.
„Murja.“ –odgovorila sam.
Pogledao je iza sebe i uzdahnuo, te se polako namjestio na sjedalo. Oboje smo primjetili kako policajac ide prema nama i krajičkom oka smo se pogledali. Ni sami nismo znali što bi se moglo dogiti. Bila sam pomalo zabrinuta iako sam znala da nema potrebe. Spustila sam prozor i okrenula se prema policajcu koji je lampom svijetlio u nas. Oboje smo zatvorili oči. Svijetlost nam je užasno smetala, a onda ju je on spustio dolje i pogledao ozbiljno u nas. Bio je stariji muškarac, srednje dobi i ozbiljnog izraza lica. Promatrao nas je svojim tamnim očima i pomalo živčano mrdao usne i tako mrdajući svoje guste crne brkove.
„Dobra večer, gospodine!“ –uzvratila sam osmijehom.
„Dobra večer, gospođice.“ –rekao mi je ozbiljnim tonom glasa. „Rekli su mi da se dogodila prijetnja u ljekarni u malenom gradiću. Opis automobila zvući kao da se to radilo o vama!“
„Sigurno postoji pogreška. Vozimo se već dovoljno dugo i nismo se zaustavljali nigdje.“ –pogledao ga je Riven.
„Molim vaše osobne iskaznice i vozačku!“
„Žao mi je, ali...“ –uzdahnula sam. „Vidite... Ja sam Faith Hasan i...“
„Što?“ –začušeno je pogledao u mene. „Faith Hasan?“
Klimnula sam glavom, a onda je pogledao u Rivena, pa u Daisy i Claya koji su i dalje mirno spavali. Bila sam zbunjena i začuđena kako su mogli biti tako mirni nakon što smo se zaustavili što je još policajac razgovarao s nama.
„Ti si Jonatanova nestala kćerka?“ –upitao me.
„Jesam, a ovo su osobe koje su nestale otprilike kad i ja.“ –odgovorila sam. „Ubijena je još jedna osoba!“
„Molim?“
„Ne možemo vam sada objasniti, ali...“
Iznenada smo začuli prasak. Poskočila sam od straha i ugledala kako policajac pada prema podu. Naglo sam se okrenula iza sebe. Daisy i Clay su pospano gledali oko sebe. Ugledala sam nekoliko ljudi nedaleko od policijskog automobila. Pronašli su nas? Jesu li to bili oni?
„Makni se, Faith!“ –rekao mi je živčano Riven.
Podignula sam se sa svoga sjedala i na brzinu prebacila na njegovo kad je on poskočio na vozačevo. Upalio je motor i stao na papučicu gasa. Pucali su u nas. Srce mi je ubrzano kucalo. Kako je moguće da su nas mogli pronaći? Kako nakon skoro jednog dana biježanja? Okretala sam se iza sebe. Vidjela sam da idu za nama automobilom. Bila sam prestravljena. Mrzila sam onaj osjećaj koji mi nije prolazio tijelom. Danima sam ga osjetila, a onda sam bila tako sretna kad smo uspjeli pobjeći. Sada se ponovno vratio. Kako je to bilo moguće? Kako su nas u samo tako malo vremena mogli pronaći?
„Vozi brže, Riven!“ –uzvratio je Clay.
„Za petama su nam!“ –Daisy se okretala iza sebe.
„Riven...“ –uplakanih očiju sam se okrenula prema njemu.
„Ne znam što ćemo, ok?“ –odmahnuo je bijesno glavom. „Ne mogu sam razmišljati!“
„Samo vozi brže!“ –Clay ga je tapkao po ramenu.
„Ne mogu!“ –viknuo je. „Ne mogu brže od ovoga!“
„Skreni na ovu poljanu!“ –Daisy mu je prstom pokazala na desnu stranu.
Ugledala sam ogromnu poljanu, ali trebalo je dosta poskočiti automobilom. Bilo je nemoguće pošto se nalazila jako nisko da bi ovaj automobil to mogao preživjeti. Mislila sam da će to Riven shvatiti, ali nažalost nije. Okrenuo je volan i požurio prema poljani. Zatvorila sam oči dok mi je srce ubrzano kucalo. Znala sam da smo bili gotovi ako skočimo. Iznenada sam čula trasak. Otvorila sam polako oči i dalje smo se vozili. Šokirano sam se okrenula prema njemu, a onda mi se izaz lica postao bijesan. Bila sam tako bijesna na njega jer uopće nije razmišljao da bismo mogli izgubiti život na takav način.
„Riven...“ –uzvratila sam.
„Molim?“ –upitao me živčano.
„Posjeti me da te ubijem kasnije!“
„Zašto?“
„Mogao si nas ubiti!“
„Mogao sam, ali nisam!“
„Pa razmišljaš li ti uopće?“
„Faith, nije vrijeme za prepiranje!“ –prekinula me Daisy. „Da to nije učinio uhvatili bi nas, a ovako smo u prednosti!“
Okrenula sam se i ugledala nekoliko automobila na autocesti. Pitala sam se kako to da nas nisu pratili, ali očito su bili pametniji od nas i bilo im je stalo do života. Uzdahnula sam i nagnula na sjedalo, te pogledala oko sebe. Sve je bilo užasno mračno. Bojala sam se mraka pogotovo u ovakvim trenutcima. Odjednom se Riven zaustavio. Okrenula sam se prema njemu i zbunjeno ga pogledala dok je on pokušavao upaliti motor.
„Nemoj mi to reći, molim te...“ –uzdahnula sam.
„Onda neću!“ –uzdahnuo je i on, te ljutito udario rukama od volan.
„Moramo piješke, ha?“ –Clay je otvorio vrata automobila.
„Nemoguće...“ –čula sam tužni Daisyn glas.
„Zašto sve meni?!“ –odmahnula sam glavom i također otvorila vrata.
„Što ćemo sada?“ –upitao je Riven, te se nagnuo na lim.
„Moramo se odvojiti.“ –rekao je ozbiljno Clay.
„Što?“ –začudila sam se. „Poludio si ili?“
„Tako će biti manja mogučnost da nas uhvate.“ –nastavio je.
„Slažem se s tobom.“ –pogledala ga je Daisy.
„Sigurno?“ –uzvratio je Riven.
„Hej!“ –viknula sam. „Pa, dobro, jeste li vi normalni?!“
„Ti ideš s Faith?“ –Clay je pogledao u Rivena, a ovaj je klimnuo glavom.
„Sluša li mene netko?“ –spustila sam pogled i duboko uzdahnula.
„Sretno, društvo.“ –čula sam Daisyn glas.
Riven me povukao sa sobom. Znala sam da je to užasno glupa i suluda ideja. To su uvijek radili u onim glupim horor filmovima gdje bi onda nastradali. Oduvijek sam mislila koliko su ti ljudi glupi jer se ne drže zajedno, a upravo smo mi to činili.
***
Hodali smo cijelu noć. Bila sam premorena pošto smo se morali penjati i po ogomnim brdima. Ni sama nisam znala gdje smo, ali znala sam koliko sam htjela sjesti negdje i odmoriti. Bila sam jako umorna i htjela sam malo spavati. Hodala sam puno dalje od Rivena. Bila sam šokirena i začuđena jer nisam shvaćala kako neka osoba može imati toliko snage nastaviti dalje. Duboko sam uzdahnula. Znala sam da sam i ja morala nastaviti. Morala sam biti jaka, ali nisam znala koliko ću još izdržati i hoću li moći jer sam osjećala kako mi noge klecaju od umore.
„Hajde, Faith!“ –Riven je zastao.
„Idem, idem...“ –hodala sam za njim.
Okrenuo se i nastavio hodati svojim tempom. Bila sam pomalo ljuta na njega. Mogao je shvatiti da ne mogu hodati i da mi treba vremena pošto sam toliko umorna da bi mogla svakog trena pasti na pod, ali držala sam se i nisam se smjela žaliti pošto mu nisam rekla kako se osjećam. Uzdignute glave sam nastavila hodati za njim. Možda sam bila previše tvrdoglava. Naravno da sam bila, ali nisam smjela biti dosadna jer sam znala kako nemamo previše vremena i da trebamo što prije pobjeći onim gadovima.
„Znaš...“ –polako mi se približio. „Zašto si tako tvrdoglava?“
„Zbog čega sam sada tvrdoglava?“ –zbunjeno sam zastala.
„Zašto mi jednostavno ne kažeš da ne možeš hodati i da ti treba pomoć?“
„Jer mogu sama.“
„Vidiš zašto te nazivam tvrdoglavom curom?“
„Ako kažem da mogu sama, mogu sama...“ –uzvratila sam pomalo bezobrazno.
Bila sam glupa sama sebi u onom trenutku i nisam znala koj' mi je vrag bio u mislima da sam bila takva prema njemu. Čovjek mi je samo mirno želio pomoći! Uzdahnula sam, odmahnula glavom i prešla preko drvenog klimavog mostića. Bilo me užasno strah pogotovo jer se ispod mene nalazila nemirna duboka rijetka, ali to nam je bio jedini mogući način da pređemo na drugu stranu. Progutala sam knedlu i nastavila polako, nesigurno hodati dalje.
„Bojiš se?“ –upitao me Riven, koji je hodao svega pola metra od mene.
„Ne, ne!“ –odmahnula sam glavom. „Mogu ja to!“
„Kako ste vi cure...“ –uzdahnuo je.
„Kakve smo?“ –bijesno sam se okrenula prema njemu.
Iznenada sam propala pošto sam zakoračila na gnjilu dasku. Pokušala sam se zadržati, a i Riven me uhvatio za ruku, no skliznula je. Pala sam u ledenu vodu. Osjećala sam kao da me igle probadaju. Izvukla sam glavu van i pokušavala uhvatiti malo zraka iako je to bilo nemoguće pošto sam se polako ledila. Ugledala sam Rivena kako trči livadom. Voda je bila nemirna, pa se nisam uspjela uhvatiti ni za što. Nosila me sa sobom, a polako sam počela gubiti zrak jer je bila previše hladna da bi mogla normalno disati.
„Plivaj prema stijenama!“ –viknuo je.
Lako je njemu bilo govoriti. Pokušavala sam, ali hladnoća i brzina vode me kočila. Duboko sam uzdahnula. Znala sam da sam morala biti jaka, da ne mogu samo tako dopustiti da me odnese. Nisam smjela podignuti ruku sa sebe, pa sam plivala što sam brže mogla i uspjela se uhvatiti za stijenu. Osjetila sam nečije ruke na svojima. Podignula sam pogled i ugledala Rivena kako me povlači prema sebi. Odgurnula sam se od stijene, kako bi me lakše mogao podignuti, pa me prebacio kraj sebe.
„Dobro si?“ –upitao me.
„D-Da...“ –odgovorila sam dok su mi zubi cvokodali od hladnoće.
„Hladno ti je?“
„U-Užas..no...“
„Skini majicu. Dat' ću ti ja svoju!“ –skinuo je svoju debelu majicu dugih rukava sa sebe, a ispod njih je imao onu kratkih rukava.
„Neću... skinuti... maj-majicu!“ –govorila sam posrmaljeno.
„Nije prvi put da ću vidjeti ženske sise, pa se molim te skini ako se ne želiš slediti!“ –rekao mi je ozbiljno.
Istina. Nisam se mogla i dalje ponašati onako jer sam se mogla slediti od hladnoće pogotovo jer je vani užasno puhalo. Sramežljivo sam skinula majicu sa sebe dok je on gledao u drugu stranu, te mi rukom pružio svoju majicu. Uzela sam ju i stavila na sebe. Iznenada sam osjetila toplinu kako prolazi mojim tijelom. Nije mi još bilo dovoljno toplo, ali nisam se ledila kao malo prije. Dignuo se sa poda i povukao me sa sobom.
„Preko ceste je motel. Moramo se odmoriti!“ –rekao mi je.
„Nemamo novca.“ –uzvratila sam.
„Zaboravila si da imam karticu?“
„I još mi nisi objasnio priču o njoj!“
„Objasnit ću ti kasnije, a sada moramo ići kako se ne bi prehladila.“
Pogledala sam u njega. Bio je tako dobar i nježan dok se brinuo toliko o meni. Zbunjeno me pogledao, nasmiješio mi se i povukao sa sobom. Svoju ruku je trljao mojim tijelom pokušavajući me ugrijati, a ja sam doista osjećala malo topline.
Stali smo ispred motela. Riven mi je rekao da ga pričekam vani i da će se vratiti brzo. Gledala sam oko sebe. Vidjela sam samo pustoš u daljini i duboko uzdahnula. Pitala sam samu sebe gdje sam se mogla nalaziti, ali bilo je nemoguće shvatiti.
„Idemo?“ –upitao me Riven.
„Već si gotov?“ –zbunjeno sam se okrenula prema njemu.
„Da.“
„Jesi li pitao gdje se nalazimo?“
„U Follu!“
„Super! Na dobrom putu smo!“
„Tako je.“
Otključao je vrata i otvorio ih. Zakoračila sam u sobu i upalila svijetlo. Nalazila sam se u prostoriji koja je imala televiziju, dva noćna ormara, bračni krevet i vrata. Pretpostavila sam da se iza njih nalazi kupatilo. Zbunjeno sam se okrenula prema Rivenu.
„Ne brini se. Spavat ću na podu!“ –nasmiješio se.
„Žao mi je, ali...“ –promrmljala sam.
„Znam da ti je neugodno. Bez brige!“
„Oprosti!“
„Idi se istuširati. Odmah se vraćam!“ –okrenuo se prema vratima.
„Gdje ideš?“ –zaustavila sam ga.
„Vidio sam trgovinu s odjećom blizu. Moram kupiti nešto novo, a i tvoja je mokra!“
„Vratit ćeš se, jelda?“
„Naravno da hoću.“ –nasmiješio mi se.
Otvorio je vrata sobe i zatvorio ih. Duboko sam uzdahnula, približila se prozoru i gledala kuda Riven ide. Osjećala sam olakšanje kad sam ugledala kako hoda ubrzanim hodom prema trgovini. Bila sam zabrinuta za njega, ali okrenula sam se i otišla u kupatilo. Skinula sam odjeću sa sebe i otvorila mlaku vodu, te zakoračila u tuš kabinu. Osjetila sam olakšanje kad sam se napokon tuširala. Osjećala sam da sva prljavština odlazi s mene i uživala sam u onom predivnom trenutku. Osjećala sam se dobro i opušteno. Jednom rukom sam se nagnula na zid i puštala da voda samo curi po meni. Htjela sam da sve nestane. Htjela sam da prljavština, strah, sjećanje na onih tri tjedna u zatvoru nestanu iz moje glave, iz mojih misli, ali nisam bila sigurno hoće li mi ona voda zapravo pomoći.
Izašla sam iz tuš kabine, obgrnula se ručnikom i otvorila vrata kupatila. Riven je gledao u mene dok je sjedio na podu držajući daljinski u ruci. Osjećala sam kako se rumenim pošto me gledao od glave do pete.
„Ne znam da li će ti ovo biti dobro, ali neko vrijeme ćeš to morat nositi.“ –pružio mi je vrečicu.
„H-Hvala!“ –uzela sam je i ušla u kupatilo.
Pogledala sam što mi je kupio. U vrečici se nalazila uska crna trenerka, crvena majica na bretele i jedna crna dugih rukava. Stvarno je imao stila. Nasmiješila sam se i bacila ručnik na pod, pa sam se obukla i izašla iz kupatila.
„Hvala ti.“ –rekla sam mu.
„Nema na čemu. Izgleda da sam dobre mijere uzeo!“ –dignuo se sa poda. „Odmori se. Idem se ja istuširati!“
Klimnula sam glavom i legla na krevet. Osjećala sam kao da mi se i kosti opuštaju. Bila sam tako umorna i tako sretna što sam napokon osjetila nešto mekano ispod sebe. Pokrila sam se debelom dekom, a tako sam se osjećala još ugodnike. Duboko sam udahnula. Osmijeh mi se pojavio na licu. Osjetila sam kako polako tonem u duboki san... napokon.
Why give up, why give in?
It's not enough, it never is.
So I will go on until the end.
We've become desolate.
It's not enough, it never is.
But I will go on until the end.
